uvodno slovo

škola

učenici

razredi

profesori

album sa fotografijama

prilozi

Prilozi

Karika u lancu vremena (2)

Nedžentlmenski redosled koji upravo sledim, pošto tek sada navodim imena gospođa koje su nam predavale, posledica je mog neformalnog i krajnje ličnog pristupa ovoj temi. Naime, tokom gimnazijskog školovanja na mene je mnogo snažniji utisak ostavio muški deo nastavnog osoblja što, naravno nikako ne ide na štetu onog nežnijeg njenog dela. Tu je, pre svega moja razredna, predobra, neposredna i krajnje narodski profilisana Draginja Karanov, profesorka latinskog, osoba neverovatno snažnog glasa (tek mnogo kasnije pronašao sam je na spisku pevača crkvenog pevačkog društva u Pančevu i to u monografiji izdatoj 1938. godine u povodu stogodišnjice ovog znamenitog hora) i pronicljivog pogleda koji je govorio mnogo više i jasnije od njenih preglasno izgovorenih tumačenja latinske gramatike. Profesorka Draga je bila iz Dolova, koje je potom bilo rasadnikom vodećih lokalnih političara, ali je kud i kamo značajnije da je odavde poticala još jedna od velikih profesora pančevačke gimnazije i njen potonji direktor  Vukosava Drndarski. Visprena, brzomisleća i duhovita, bila je otelovljenjem krajnje neobične kombinacije: zdravorazumski narodni rezon njenog užeg zavičaja bio je preliven jednom, u pravom smislu, engleskom ležernošću i šarmom. I odevala se nekako engleski, tako je hodala i ophodila se.

Pomenuta profesorska grupa bila bi kud i kamo slabija bez doprinosa još nekoliko sjanih gospođa od kojih je meni, kasnije, predavala samo Vera Moldovan, dok sam  njenu sestru Lelu Mihajlović, profesorku hemije, bliže upoznao tek mnogo godina kasnije pišući o njoj za novine u kojima sam radio.  U vreme mog prvog susreta sa Gimnazijom, u penziji su već bili bračni par Pera i Neda Kruška, kao i sjajna i isto tako neobična persona oličena u profesorki istorije Milki Šugin. Meni je u prvom razredu, istoriju predavao profesor Branče Damjanov, lik sasvim osoben i pripadajući već pomenutoj skupini onih naših nastavnika za koje sam smatrao da su uspeli da moja pionirska vremena dovedu u sintoniju sa onim što nam je prethodilo.  Profesora Brančeta je karakterisala jedna fina, kontrolisana, razbarušenost, plemenita otkačenost koju do tada nisam imao prilike da sretnem. On je još sa vrata, prilikom ulaska u učionicu, bacao dnevnik nastojeći  (i veoma često uspevajući) da ga veoma precizno prizemlji na katedru. Umesto reči «đaci», izgovarao je «džakovi», gradivo je nazivao «zeljem», umirivao nas frazom «ćutite ćutanjem» i tako redom.  Istorija antičkih vremena, bila je u njegovoj interpretaciji, dugačka, lepa priča. Kada poželim da susretnem njegov vedri duh, potražim ga u Zmaj Jovinoj  ulici,  kojom i dan danas, toliko godina nakon prelaska na drugu stranu horizonta i dalje ide ka pijaci ili se sa nje vraća sa okruglim cegerom u ruci. Pogleda uvek uprtog u tlo sledi samo njemu znanu misao koja je i onda kada su njegovi koraci odzvanjali, bila pomalo van vremena i prostora koji su ga okruživali.

Sećanja su uvek nepravedna jer su nestabilna i varljiva. Sećanja nikada ne obuhvataju sve  činjenice ili se pak tako rasplinjuju da ih je teško smestiti u neku lakše svarljivu pisanu formu. Stoga će iz ovoga napisa izostati svedočenje o ljudima koji su tumačeći mi svet bitno opredelili moj život. Sačekaću neku drugu priliku da progovorim o Momčilu Paraušiću, o Stojanu Župcu, Živani Kostić, Stojanu Bogdanoviću, a ostajem dužan lepih reči o onim sjajnim profesorima naše škole koji mi, sticajem okolnosti,  nisu predavali pa sam u tom smislu ostao donekle siromašniji za njihov blagorodni uticaj.   

Koliko je prošlo vremena od mog prvog susreta sa gimnazijom svedoči i činjenica da najveći broj svojih profesora mogu sresti isključivo u sećanjima. Oni koji su te 1969. godina počinjali svoju profesorsku karijeru kao mladi, poletni nastavnici  Nada Onjin Žužić i Vlada Rančić, odavno su već u penziji. Mi, njihovi učenici računamo vreme na pet godina čudeći se ne toliko brzini kojom se sve to odvija koliko našoj nemoći da se u tom proticanju bar za trenut ukotvimo i na miru osmotrimo gde smo to stigli i zašto baš ovde.

nazad